Nepal 2010

---

21.o9.2010. trek dan 1

Probudismo se pre petlova u 4:20 i put pod noge. Katmandu-Lukla. Dosli smo na aerodrom pre otvaranja i cekali u redu da se otvori kapija i usput se gurkali sa turistima i Nepalcima. Kapije iz srednjeg veka se otvorila u 5:30 i masa je nagrnula. Neverovatno da sve to funkcionise savrseno. " Da li imate noz ili slicno u rucnom prtljagu?" " Ne ", " Nastavite ".
Let je bio odlozen sat vremena ali smo imali srece i ipak poleteli za Luklu. A onda je pravo putovanje pocelo.
Dva sata setnje do Phakdinga. Vreme promenljivo. Pravimo pauzu da krkamo momos ( tibetanski jiaozi-povrce ili meso uvijeno u testo i proprzeno ili skuvano na pari ) i pijemo crni caj. Muke su tek pred nama.
19:45
Bila sam na ivici snaga. Ocajanje da ne mogu vise je uveliko trajalo. Bol u svakom misicu ali cilj je postignut ! Drugi put smo uspeli da od Lukle do Namcea stignemo u jednom danu i time pobijemo rekorde.

dan 2

Aklimatizacija u Namche bazaru na 3800m. Dovde smo dosli prosle godine pa smo kao domaci. Ovo je poslednje urbano i relativno mesto na treku. Internet kafei, pekare, prodavnice i jedan "nocni klub " koji radi cak do 11!
Budimo se sa petlovima, vec drugi dorucak a tek je 11. Cekamo bar 1 da jedemo sniclu od jaka...al ne lezi vraze, saznajemo od drugih turista da cemo imati problema za drugi ulazak u Indiju ( vracamo se preko Indije ) i da moramo da uzmemo posebnu dozvolu. Sledi agonija, vrte se telefoni, Indijci iz ambasade to potvrdjuju, sta sad? Ili otpisati Indiju ili skratiti trek. A Ristici ne bi bili Ristici da ne zele sve od zivota pa tako odlucujemo da ubrzamo trek , odemo ranije za Katmandu zbog Indijske ambasade i onda u Indiju na more - pravac Goa...ali tada je Goa bila samo bleda zelja...
Vreme je proletelo do snicle od jaka sto i nije tako lose. Sta sad? Pitanje celog odmora...moram priznati da ga obozavam. Bacamo se na specijalnu igru koju smo sami napravili, verzija ne ljuti se covece alili nacrtan ceo trek i neka nova pravila. Nedja naravno pobedjuje. Vreme i dalje sporo prolazi.

dan 3
Trek od Namchea do sela Dole na 4200m.

Ovo je vec bilo rizicno da dobijemo visinsku bolest alismo se mi rukovodili principom da nece grom u koprive a i zelja da sve uspemo je bila jos jaci podstrek.
Nasuprot imenu, Dole je iza sedam mora i gora ili kako se to vec kaze. Vec smo se navikli na to da ovde nema nista lako, samo uzbrdo, nizbrdo, kilaza na ledjima, kamenje, bol i priroda.
Vreme je bilo maglovito ali trek neverovatan. Prolazili smo po liticama, gledali prostranstva, a onda je naisla magicna suma rododendrona. Da citiram Nedju " Kao da smo ko Frodo krenuli da bacimo prsten " . Pijemo vodu iz planinskih brzaka, hodamo po mahovini, cujem u blizini budisticke mantre, vidimo bezrepog jelena koga ljudi jure da vide a posle se i susrecemo oci u oci sa divljim jakom. Samo mu je para iz nozdrva falila, zatrcao se iz sve snage i naglo zakocio kada nas je video, a onda, sva sreca, zaobisao. Kad smo ogladneli izabrali smo najlepse mesto da skuvamo spagete i uzivamo.
Posle svega ovoga, mi i dalje nismo stigli...i to je jedna vrsta ocajanja koja me je ovde stalno pratila " Pa gde je vise, jesmo li stigli? "
Nakon nepunih 8 sati stizemo uz poklike. Pet kuca, krave, misticni oblaci i savrsena tisina. Pogled iz sobice me je vratio u detinju mastu i svima nama dragu Hajdi. Livada " pokosena " ( pozdrali je jakovi ) okruzena vrhovima u izmaglici. Po njoj lezi nekoliko krava, poneki muk odjekne i opet tisina sve do noci koja se spusta vec u 6.
Istusirali smo se za upola cene ni ne slutivsi da nam je to poslednje tusiranje na treku. a zatim seli u okupljaliste svih lodja, velika prostorija sa drvenim klupama i stolicama poredjanim ukrug, sve je prekriveno seoskim ponjavam da bude toplo a u sredini kube. Opet tisina, zagrevanje oko kubeta, igramo zanimljive geografije jer je mozak nesto poceo slabije da funkcionise ( 4200m ) i pocinje blagi bol u glavi koji nece prestati do kraja. Pretpostavljali smo a sada znamo da su to sindromi visine ali srpski kafetin sve resava i posle spavanja opet pokret.

Dan 4
Dole ( 4200 ) - Machhermo (4410 )

Nakon kafetina trek ponovo pocinje. Ovaj put sve je lakse i skacemo kao planinske kozice. Nagledali smo se jakova, planina i kolibica. Ovog jutra se po prvi pt srecemo sa grupom serpasa ( citava ceta serasa koja nosi stvari velikoj grupi turista )koji ce sa nama pesaciti maltene do kraja. Razlika je u tome sto su na njhovim ledjima tezine od 30kg pa navise, na nasim " samo " po petnaestak, njiova tehnika je brzi hod i ceste pauze, nasa je lagani hod sa malo pauza koje su duze. U svakom slucaju, vec su nas primetili i polako ali sigurno postajemo glavna atrakcija na putu.
Posle nepuna tri sata stizemo u seoce Machhermo. Ovde po prvi put vidimo vrhove sneznih planina i odsedamo u bajkovitoj lodji i do sada najlepsoj sobici.
Steta sto danas nema mesa na meniju a sudeci po apetitu-nemamo visinsku bolest, samo ludilo.

Dan 5
Machhermo ( 4410 ) - Gokyo ( 4790 )

Probudili smo se i kroz prozor ugledali pun mesec iza planine. Usledio je skok, fotoaparat u ruke i pravac dvoriste. Sest ujutru, nebo cisto a oko nas jasno se vide vrhovi i spicevi planina. Neke su pokrivene snegom a neke ne. Prvi savrsen dan za trek. Pakujemo se i krecemo uz brdo. A na vrhu brda pogled puca na vrhove sad obasjane suncem koje se vec probilo. Ni oblacka na vidiku. Hodamo kao od sale, pevusimo, posmatramo, pojuri me krava, zastajemo da se slikamo, pijemo kafu, doruckujemo...ma milina. Serpasi od juce nas vec prestizu, njima nije do uzivanja, posao je posao. Njihovi turisti jos spavaju ususkani u satorima koji nisu ni sami razvukli.
Priroda je postala stenovita, Tu je vec Ngozumba glecer, najveci u Kumbu regiji, a mi hodamo po puticu-litici zajedno sa serpasima nasim drugarima.
Prizor prvog jezera oduzima dah, pa ovo nema ni na razglednici! Bistra zelena voda, mirna, oko jezera na hiljade poredjanih kamenja-molitvi. Naravno i ja redjam tri kamencica dok me Nedja vec pozuruje " Ajde Ana!" .
Stize i drugo jezero, vece od prvog, vise ne znam sta je lepse od cega, stalno zastajem da osluskujem tisinu. Kakav raj za cula!
Trece jezero je vec Gokyo, par lodja za spavanje a mi ulazimo u prvu sa pogledom na jezero. Ne znam da li postoji soba sa boljim pogledom, jezero u kome se ogleda planina. Po stoti put se zaljubljujem.
Strah od Cholla passa koji je sve blizi je sve intenzivniji. Nocu ne mogu da zaspim, da li od tog straha ili visine. Disemo brzo i tesko i imamo iste brige, Cholla pass, kakav li je? Da li je stvarno tako tezak? Da li cemo moci da ga predjemo? Kako cemo sa ovolikim torbama na ledjima? Hoce li nas vreme posluziti? I polako tonem u planinski san...

Dan 6
Izlet na 4 i 5 jezero ( 4990 )

U Gokiju je vec osetno hladnije, pogotovo ujutru.
Probudili smo se opet u cik zore, popili kafu, obukli i krenuli na izlet do ostalih jezera. Vreme je bilo obecavajuce.
Hodali smo oko sat vremena po ogromnom kamenju i onda ga spazili - cetvrto jezero. Mesec se jos video iznad njega, sa suprotne strane sunce a okolo spicevi. Nije ni cudo sto su ova jezera sveta.
Do petog jezera trebalo nam je jos dva sata hoda. Konstantno se borim sa samom sobom, nekako mi je sve tesko i tesko i pretesko i dugo i mucno.
Prizor je bio prava nagrada. Jezero okruzeno vrhovima koji su svi preko 7000m, molitveno kamenje i uvala ko stvorena za nas da se sklonimo od vetra i tu skuvamo nas rucak, poredjamo i mi kamenje i odmah krenemo nazad jer dug je put.
Nazad u Gokiju desavanje dana : trka 5 serpasa oko jezera. Prvom je trebalo svega 20ak minuta a ja ne mogu da zamislim sebe kako trcim u ovim uslovim a da krenem da obidjem jezero trebalo bi mi par sati. Prvaka smo posle stalno sretali i zvali ga sampion. Osvojio je par hiljada rupija kao nagradu od svih nas sto smo ulozili. Decko je rodjeni atleticar.
Vece pada. Sutra nas ceka Gokyo Ri ili ti Gokyo brdo pa trek do strahotnog Cholla pasa. Sve smo uznemireniji.

Dan 7
Gokyo Ri ( 5360 ) - kamp pred Cholla pass

Ustali smo po mraku ( 3:30 ) da bismo izlazak sunca docekali na Gokyo brdu.
Lampice na glavu, lagani rancevi, topla odeca i pokret. Vec na pocetku naisla sam na teskocu koja mi je do kraja treka zadavala glavobolje. : preci recicu preko kamenja. Dodatna poteskoca su mrak i zaledjeno to isto kamenje tako da uvek malo fali da celom nogom bucnes u ledenu reku. Ne znam da li bi me gore tex od toga spasao....ali ipak uspevam, polako ali sigurno.
Brdo je, naravno, bilo tesko za hodanje, ogroman uspon i zamrznuti prsti na rukama i nogama a muke na preko 5000m su troduplo vece nego u normalnim okolnostima. Krstimo brdo u Gokyo Ri-knes. Ali prizor hipnotise. Mesecina, jezero svetluca, rosa se cakli, molitveno kamenje obuzima spiritualizmom. Imam snage i krecem se sto brze mogu jer smo odmah primetili da nismo sami. Pre nas je krenulo njih troje i dosta zaostajemo za njima...ali ne zadugo. Noseni nekom cudnom snagom i zeljom da se bas mi popnemo prvi tog jutra, prestizemo ih i ostavljamo daleko iza sebe. Pocelo je da svice ali vrh nikako da ugledamo...kao i svaki trek ovde, nikad mu kraja nema. Nakon dva sata lampice su bile nepotrebne, turisti na bezbednoj udaljenosti iza nas i osvajamo Gokyo Ri! Pogled i osecaj su neopisivi. Oko nas su oko 6 najvisih vrhova sveta a sunce se pomalja bas iza Everesta i odjednom sve bljesti, sve je ispod nas, gledam svet sa do sada najvise tacke u mom zivotu i nista sem planina ne vidimo! Uvek cu se vracati tom osecaju slobode, ja vise nisam ista osoba. Vrh opet pun molitvenih zastavica, Buda, kamenja i ponekih posveta. Ja tu ostavljam najznacajniju stvar do sada,tetkinu sliku, brojanicu i svecu. Od sada ce je uvek obasjavati sunce Everesta.
Kad je uzbudjenje splaslo krecemo polako nazad da se spakujemo i krenemo dalje. Usput srecemo gomile ljudi sa istim ambicijama kao i mi i vragolasto ih zadirkujemo jer se muce uzbrdo po suncu a mi letimo nizbrdo. A onda naprasno cujemo piskave zvukove " Fuc, fruc, fruc, fuc, fuc", to su tibetanski snezni pevci koji lice na neku vrstu fazana, debeljuskasti i veoma agilni.
Pomalo mi je zao sto napustam Gokyo jer mi je vec tada bilo a i kad sam sve posle toga videla, najlepse mesto na celom treku. Rastajemo se sa prijateljskom porodicom serpasa sa kojom smo se druzili dva dana i natovareni kao jakovi krecemo dalje. Mima Lo, rumena devojcica koja lici na divlje dete, krije se iza bakine suknje i gleda za nama. A onda opet muke a mi mislili tu je na sat vremena.
Da bi se doslo do kampa treba prvo da se popne na brdo iza Gokyo selai predje Ngozumba glecer. Sve to veoma lako zvuci i svi kazu da je lako ali ne lezi vraze. Hodanje po gleceru je hodanje po kamenjaru, na sve strane kamen, kamen gore, kamen dola, svi se mole svom bogu da im jedan po glavi ne presudi. Na ponekim mestima mose se videti led koji konstantno puca i upada u poluzaledjena jezera, ako se to mogu nazvati jezera. Osecam se kao da hodam po nekoj drugoj planeti. Jos da nemamo torbetine na ledjima i da serpasi nisu krenuli pre nas pa da nam pokazuju put a i ako moze bez gravitacije-bilo bi super. Sva sreca uvek ima nekih ljudi koji idu ili u istom ili u suprotnom smeru pa je tesko izgubiti se po lepom vremenu.
Kad smo presli taj glecer posle ko zna koliko sati priroda je opet postala zelenksata i nekako " sa ove planete ".
Po prvi put srecemo i grupu turista kojima nasi serpasi nose stvari, zbunjeni su ko pravi turisti.
Stigosmo i u mesto Tag Nag, poslednje mesto za spavanje ( za one koji nemaju sator ) pred Cholla pass. Tu srecemo i serpase u crvenom koji uveliko prave pauzu za rucak a mi se pravimo pametni i nastavljamo put ka kampu koji se ubrzo pretvorio u nocnu moru.
Put je bio uzbrdo pa uzbrdo pa tako do kraja a sve preko kamenja i stenja, brzaka i potocica. Padam dvaput ( tu sam jos brojala ), serpasi nas prestizu, uzbrdica traje par sati hoda i nikako da dodje to nizbrdo sto ovi iz suprotnog smera kazu da ima i ocajanje pocinje. To je opet ona cudna vrsta ocajanja, borba sa samim sobom. Na tim mukama koracam uzbrdo, kraja nema, svi misici bole, mozak me vise ne slusa, on dalje nece a mora. Pokusavam da iskopam bar trunku volje iz sebe jer izbora nema. Svaki korak je bol, svaki kilogram na ledjima je tona a Cholla pass nikako da se pojavi na vidiku, niti ta nizbrdica.
Inace, sad se vec druzimo sa serpasima, neki od njih koji nisu neandertalci caskaju sa nama i spremni su da odgovore na sva nasa pitanja ali i oni vole da zapitkuju. Svi nas hvale kako smo jaki, sad su se valjda navikli da takvi ljudi postoje.
A onda smo ga ugledali : Cholla pass ! E tu mi se raspolozenje sa loseg promenilo na gore. Cula sam vec price kako se ljudi zgranu kad ga vide i mislila sam da sam pripremljena za strasno ali ocigledno ne mozes nikad ni pretpostavljati kako to izgleda dok ga ne ugledas prvi put.
Cholla pass je " prolaz " kroz planine i dobra je precica da se obidje ceo Everest trek i time napravi krug. Izgleda kao zid od snega i leda. Zastrasujuce. Vec vidim sebe kako padam i prosipam se po kamenju ispod. Nedja je pokusava da me bodri ali ne vredi, Cholla oblak je zamracio moj dan i ostaje samo prestravljenost koju krijem i od sebe.
Otvorili smo sator pored jakovog govneta, pojeli supu i odmah se sklupcali u vrece i zatvorili mrtvi umorni. Glavobolja i dalje radi, umor ne vredi opisivati recima. A onda je visednevno nekupanje doslo do izrazaja, ne znam ko je gori a i stvari su nam poprilicno obelezene. Ali to su sve cari Himalaja, nismo za dzabe drugari sa serpasima a i ovde se retko ko kupa, to je luksuz.
Zaspali smo uz zvukeekspedicije pored nas, vatrica, smeh, kao da nisu videli sta ih ceka sutra. A nasa najveca briga bili su teski rancevi koje sami nosimo.
Opet losi snovi, nocne more i bolovi bili su deo ove noci koja je za nas pocela vec oko pet.

Dan 8
Cholla pass ( 5330 ) - Lobuche ( 5110 ) spajanje sa glavnim Everest trekom

Probudila sam se vec u pet jer nisam mogla vise da spavam od uzbudjenja. Pred nama je dan D.
Do sest smo caskali u satoru, konstatovali da lici na mrtvacki sanduk i onda presekli i ustali.
Spakovali smo se ubrzano da bismo sto pre poceli sa strahotnim Cholom, da ga predjemo vise i prebrinemo brigu.
Sam put do pocetka uspona bio je tezak. Ogromno stenje i jos veci uspon. Trebalo nam je oko sat vremena do pocetka snega, odn leda. Serpasi su nas uveliko prestizali iako su i ustali i krenuli posle nas. Ni njima nije bilo lako.
Kad je poceo sneg-led obuzelo nas je pravo uzbudjenje i navala adrenalina. Pa ovo je cak i zanimljivo! Na granici da predje u tehnicko penjanje, vise nije bilo brige, samo gledas gde gazis i nekako se priroda potrudila za sve ostalo, da od coveka napravi pravu zivotinjicu u ovakvim situacijama. Uskoro koristimo sve cetiri jer je uspon prilicno strm, ispod leda se ne zna sta je, jedan pogresan korak i kraj. Zato je dobro krenuti rano ujutru dok se led ne topi od sunca a tad ni kotrljajuce kamenje nije tolika opasnost.
Kad smo bili negde na pola, i ruke i noge rasirene i zaposlene, iz daleka se verovatno vidimo kao tackice, pomislismo na glas " Da nas samo majke vide sta radimo. " Dole, iza sebe naravno ne gledas.
Nakon nekog vremena primecujemo da oko nas nema nikoga, nikako da nadjemo tragove u snegu, i otkrivamo da sam ja povela okolnim putem jos tezim i daljim. Nista zato, vec vidjena slika, vracamo se na put i nastavljamo dalje.
U medjuvremenu, serpas sampion se popeo sa jednom turom stvari, sreli smo ga dok je kao kozica trckao na dole i onda nas je opet prestigao sa drugom turom stvari na ledjima. Usput nas je upozorio da nas posle passa ceka "opasnost" ?!? Ali sta moze biti gore od ovoga...
A onda smo se i mi na jedvite jade dogegali do vrha na 5300m! Trebalo nam je par minuta da dodjemo do daha, do slikanja mi nije bilo, i tad me je obuzela neka nelagoda i jednostavno mi vise nije bilo ni do cega.
A ispod - opasnost. Spust uskom stazicom od stenja pored zaledjenog jezera, rupa na kraju spusta i ogromna stena. Serpasi se nude da nam pomognu i snesu nam stvari ali odbijamo. Nedja prenosi oba ranca a ja lagano bez icega na ledjima i stizemo na bezbedno - utabanu stazicu u snegu.
Oko nas je duboki sneg i naravno planine. I onda opet kamenje i stenje. Borim se sa sobom, neraspolozenje me je potpuno obuzelo i osecam se kao da mi se sve smucilo i ne mogu vise ni korak da maknem. Tada nisam ni razmisljala o tome da smo jos uvek na visinama preko 4500m i da to veoma utice na mozak u svakom smislu. Neraspolozenje, nervoza, glavobolja, otezano razmisljanje a pomalo i govor. Da ne spominjem da na ovim visinama nismo ni remi igrali, maksimum su bila vesala na temu srpskih filmova.
Kamenjar se nastavio ali nizbrdo, sto je opet bolje nego obrnuto a usput smo sretali i mucenike iz suprotnog smera koji ne znam kako su po suncu nizbrdo prelazili Cholu.
Kad smo se skroz spustili pocela je livada i potocici koji mi zaqdaju glavobolje da predjem. Jednom sam se cak i zaglavila na velikom kamenu, niti levo niti desno a preci se mora.
Uskoro smo se pridruzili serpasima koji su uveliko digli satore turistima i sve cetiri u vis.
Opet smo glavno atrakcija i sve oci su uprte u nas dok mi lezerno kuvamo supicu i odlucujemo da li da u istom danu idemo dalje do sela Lobuche koje se nalazi na glavnom Everest treku.
Serpasi kazu da moze u jednom danu naravno, ali oni sve mogu ali i nama se zuri pa odlucujemo da krenemo. Vise nema tesko, samo dugacko i sporo a Lobuche nikako da se pojavi, klasika.
Spustila se magla pa smo se malo zagubili na mestu gde se nasa staza spaja sa Everest stazom. Ipak savladjujemo prepreke uz pomoc ono malo zdravog razuma preostalog u glavi i stizemo u selenduru u pravo vreme.
Lobuche je definitivno najgluplje mesto na treku i prava je selendura kao sto sam rekla. Nema nista na vidiku, kao seoce na putu, lodje su nekako bezveze i nedostaje one bajkovitosti na koju smo navikli. Ali to sad nije bitno jer u nasoj lodji nam se sprema jakova snicla i vruci sok od limuna sto pada kao kec na jedanaest na nase izgladnele stomake i izmuceno telo.
Restorancic je pun trekera i serpasa, potpuna suprotnost Gokyo treku. Piju se cajevi, radi furunce, zagor i sve puno zivota. Dok cekamo klopu upoznajemo serpasa koji je triput osvajao Everest i sad trenutno vodi grupu od dva slepa coveka i njihove pratilje do Everest kampa. Svaka im cas, nista vise zanimljivo ovde, spavamo, sutra odlazimo sto pre u sledece mesto, poslednje pred kamp, Gorak Shep.


Dan 9 Lobuche - Gorak Shep - Everest base camp ( 5400m ) - Gorak Shep

Da, pravac Gorak Shep, jos da Nedja nije poveo na jug umesto na sever dobili bismo jos pola sata prednosti. Ovako smo imali pravu malu jutarnju avanturu, Nedja misli da zna gde ide, ja znam da gresi ali ne smem vise nista da kazem jer je jos i upao u recicu pa je nervozan...a ja bih se tako sklatko iskikotala. Sva sreca pristao je da pogledamo u kompas i shvatio o cemu se radi. Aj Jovo nanovo, jos pola sata do mesta odakle je trebalo da krenemo, jutro je odavno svanulo i vec se susrecemo sa gomilom trekera koji idu u istom smeru.
Naravno i ovaj put se oduzio pa je dva sata hoda delovalo kao godina. Inace ovde vreme jako sporo prolazi, pogotovo kad si na mukama. Mislis prosla je bar pola sata, pogledas na sat kad ono uzas : pet minuta!!! To je isto delovanje visine na mozak.
Ovde me je kamenje vec nerviralo i bilo je toplo i sunce je zaprzilo tako da sam bila srecna kao malo dete kad sam ugledala kucice Gorak Shep.
Vec u nasem stilu, ulazimo u prvu lodju, ostavljamo stvari, jedemo i odmaramo jer nas danas ceka jos i base camp. Vreme je savrseno.
Oko deset smo krenuli ka EBC-ju. Oko nas su se videli snezni vrhovi u visini a ispred, iza, levo desno sve kamenje i stenje, Opet smo se zagubili i setkali desetak minuta i preskakali stenje dok nismo nasli stazu.
Oblaci se brzo pomeraju pa s vremena na vreme iskoci neki dzin, vrh planine naspram kog smo sicusni kao bubice.
Put do EBC-ja je po stenju i kamenju , tri sata mucnog hoda. To mi je ujedno bio i najtezi psihicki i najmucniji deo celog treka. Um poludi, ne mogu vise ni korak a nemam nista na ledjima, nemam ni volje, najradije bih odustala. Konstantna borba sa samim sobom. A vazduha nigde, sve mi je tesko a kamenje me izludjuje. Zavidim ljudima koji se vracaju. Glava pocinje sve vise da boli kako se i visina povecava. Ali to nije najgore, moje misli i neraspolozenje me vise rastrzu. A kraj naravno najtezi. Pola sata po najvecem kamenju, pored glecera i ko zna cega vec ne opasnog. Ne znam gde sam nasla snage da odhodam tih tri sata kamenjara.
Prvo smo ugledali ledene spiceve koji su i jedino lepo sto ima da se vidi jer smo na vrhove navikli a kamenje ne volim, onda su se u daljini pojavili satori kojima smo se posle pola sata priblizili i konacno stigli.
U toku su samo tri ekspedicije, Japanci, Kinezi i jos neko...nikog nema svi su se popeli na aklimatizaciju. nikad blize Everestu, gledamo u sneznu uzbrdicu ili ti cuveni "ice fall"koja vodi ka njemu, onda put skrece iza brda i vise se ne vidi. Toliko za nas, sada.
EBC se inace nalazi na kraju kumbu glecera, okruzen vrhovima, naravno, a vec spomenuti spicevi su poznati " ice pinacles " kao neki dzinovski ledeni stalagmiti koji vire iz zemlje.
Odmah uzimam kafetin za glavu, slikamo se, snimamo filmic i brze bolje nazad.
Povratak je bio pesma. Spustanje na dole mi je vratilo snagu, raspolozenje i volju pa smo cak i pesmice pevali. Vratili smo se za dva sata crveni kao bulke od sunca i vetra.
Nakon groznice i preumornog stanja tela i duha, donosimo odluku da Kala Patar zabatalimo jer smo vec siti planine i kamenja i veranja i borbe za dah, i da polako sutra nazad, glavnom stazom EBC putem Perichea, Tengbochea i Namchea, pa dokle nas noge odvedu u jednom danu.

Dan 10
Gorak Shep - Lobuche - Periche - Namche ( 13 sati hoda )

Jutro je bilo maglovito pa nam i nije bilo tako zao sto smo Kala Patar izbrisali sa karte.
Po prvi put se budimo bez glavobolje, pakujemo i brze bolje put pod noge jer smo veoma ambiciozni i zelimo da stignemo danas cak do Namchea i tako skratimo put za jos jedan dan a i budemo jedini koji to rade...jer niko ne ide toliko relaciju u jednom danu. Zasto tri kada moze i dva a i pakleni plan za Gou se vec uveliko krckao pa su nam misli vec na plazi uz pivce i sve cetiri u vis.
Put do Lobuchea je kamenjar nizbrdo, noge propadaju, zglobovi stradaju ali nema veze, osecamo se lagano, teret vise nije problem i cak caskamo sve vreme ( bilo koji mucni put na gore ni rec se ne progovara, sve je tesko i sam si sa sobom i jedino sto izgovaras je sam sebi" hajde mozes ti to " ).
Posle Lobuchea vraca se vegetacija, mirisi, pticice, hodamo dolinom i nailazimo na sledece selo, Periche. Ovo je vec sredjenije turisticko selo, lodje su nove, restorancici su prostrani i sve je spremno za novu turisticku sezonu kada ce ovim putem prolaziti bezbrojne horde turista.
Sedamo u jedan od restorana, jedemo nasu omiljenu serpa corbu sa povrcem i krompirom, smazemo to sa slasu i osnazeni krecemo dalje ka manastiru Tengboche.
Predeo postaje sve lepsi i lepsi, zelenilo, cvetici, jakovi i konji koji pasu travu, prava planinska idila.
Usput vec nailaze grupe trekera jer je ova staza mnogo popularnija od Gokija, ne smem ni da zamislim sta je u sezoni.
Oko 3 popodne stizemo u Tengboche, cuveni manastir i lodje sa restoranima. Sve vrvi od ljudi, cene su vec malko nize a mestani iskvareniji.
Ovde jedemo chowmein, przene nudle sa tunom, povrcem i jakovim sirom, (njam njam) i odmah krecemo dalje jer do Namchea ima jos 3 sata od cega je dva sta uzbrdo.
Uspeli smo i to, stizemo po mraku u Namche koji je sad potpuno drugaciji nego kad smo ga ostavili. Sva su svetla popaljena, tezge rade, milion novootvorenih skupih hotela, gomile turista i zagor.
Mi se vracamo u nasu jeftinu lodju, Buda lodge, gde uz kleku pricamo serpasima koje znamo kako nam je bilo. Svi nas hvale kako smo ludi i mnogo jaki i mi ponosno zakucavamo srpsku zastavicu na najbolje mesto. A onda sa deckom koga smo ranije upoznali odlazimo u kafic koji radi cak do 11 na pivo. Kao pravi nevaljalci vracamo se kuci oko 11 iako lepo pise da se dodje do 10, ja padam decku na glavu jer su stepenice do sobe strme i tako se veselo zavrsava ova noc u Namcheu.

Dan 11 Namche - Lukla , poslednji dan treka

A onda su mi ona dva piva i kleka od sinoc izasli na nos. I meni i Nedji.
Ovaj poslednji dan umesto da bude najlaksi, nama je bio opet nocna mora jer smo cirnuli alkohola a to je neprijatelj treka. Avaj, ali nazad se mora i to sto pre jer agencija za potvru avio karata radi samo od dva do cetiri.
Izgurala sam nekako, dehidrirana i gladna, uspeli smo da se vratimo u Luklu i potvrdimo karte i kupimo jak sir i najedemo se u serpaskoj rupi, upoznamo simpaticnog Srbina Zocu, otrujemo od starog ulja, krenemo nazad za Katmandu, zivi ostanemo posle avioncica a onda jedna nova prica pocinje. O njoj otom - potom...
kraj

---

Photos

P1090111
stigosmo u Gokyo