Indija

---

Indija...kako to bajkovito zvuci...
Nisam ni slutila da ce se davno sanjani san ostvariti. To je uvek bio sam san, a sad odjednom realnost.
U Indiju smo stigli iz Katmandua u popodnevnim casovima. Moje stanje u kome sam doputovala je bilo zabrinjavajuce tako da me i nije bilo briga gde sam, dotle je doslo. Inace, otrovali smo se oboje na Nepalu, Nedju je vec proslo a ja nikako da dodjem sebi. Ko se ikada teze otrovao zna na sta mislim, ko ne zna-ne zeli da zna. U svakom slucaju-cinilo mi se da umirem a telo mi je bilo potpuno malaksalo.
Prvobitni plan je bio da se ne zadrzavamo u Delhiju vec uzmemo odmah karte za Gou, ali ja nisam mogla da stojim na nogama, karte su delovale mnogo skupe i resismo da ostanemo ovde i promenimo karte za Kinu, da se sto pre vratimo.
Nismo imali pojma ni gde idemo, ni ime hotela, ni gde ima hotela-nista, a i bili smo prepolovljeni za jednu osobu-mene, tako da je sve bilo na Nedji, da nosi stvari, da komunicira, da mi pomaze...
Posle cimanja sa taksistima uspevamo da nadjemo deo grada sa hotelima i vozimo se tamo.
Koliko god sam mislila da sam spremna za Indiju posle Nepala - to misljenje mi se promenilo. Niko nije ni svestan kakav ce sok doziveti kada po prvi put udahne "vazduh" Delhija. Izlazim iz taksija kao u vrecu od usisivaca, ukljucujem skrge i ne smem ni da gledam okolo...vidim samo prasinu, neke crne polugole i bose ljude, vreva, gungula, a meni nije dobro i ovako.
Po prvi put u zivotu sam zalela hotel sa pet zvezdica...
Nedja nalazi hotel, ulica Multani Danda, hotel Lal's Haveli, hriscansko neko mesto. Unutra je sve minijaturno kao da sam porasla ko Alisa u zemlji cuda, treba mi keksic da se smanjim. Unutra vidim da jos jednoj devojci nije dobro-definitivno nisam jedina. Smestamo se u sobu, dva sa dva, krevet, tv i kupatilo-moje milo, sa njim cu se druziti malo vise. Odmah se bacam u krevet i ne zelim ni da znam ni za Delhi ni za Indiju, ni za sta, hocu samo da ozdravim.
Nedja izlazi u kratku setnju, vraca se sokiran, naravno, uspavljujemo se uz indijski HBO.
Sledeca dva dana sam i dalje bolesna, sta god pojedem to samo prolazi kroz mene, apetit je davno sanjani san, pojesti biskvit pravo je postignuce...
A onda odjednom sve prestaje kao rukom odneto, jedem, pijem, smejem se i momentalno zaboravljam sve dotadasnje muke. Odlucujemo da posetimo Humajanovu grobnicu ( grobnicu koju je zena sagradila muzu kad je umro, pocetak Mogulske arhitekture i uzor Tadz Mahalu ) ijos jedan Hindu hram u kome je bilo zabranjeno unosenje aparata.
Humajanova grobnica pravo je osvezenje u Delhiju. Apsolutni mir, baste, tisina, ptice i pokoja uspavana Indijka pored stotinama godina starog groba. Ostajemo tu par sati da se nauzivamo, a onda do Hindu hrama koji je bio jedan od najlepsih hramova koje sam ikada videla. Nazalost, unosenje aparata nije dozvoljeno a pretres je detaljan kao ulazak u neki zatvor ( u to vreme u Delhiju se odrzavaju Common wealth igre, nesto slicno drugorazrednoj olimpijadi i bombaski napadi su se vec dogodili dok smo mi bili na Nepalu i doprineli pojacanoj bezbednosti). Elem, hram je kao ulazak u indijski raj. Rezbarije slonova, mitskih bica i dogadjaja sve pracenih mudrim komentarima, fontanice, otvoreni hodnici koji svi gledaju na glavni hram. Ta glavna "zgrada" je centralni hram, u njega se ulazi bos, unutra se mogu videti Krisna, Siva i scene iz zivota mudraca-ucitelja kome je hram posvecen. Toliko je prijatno da ni ne zelimo da se ponovo obujemo. Citamo poucne pricice pored rezbarija, caskamo sa prijatnim Indijcima i cupkamo od vrelog betona.
Tog jutra smo inace vec kupili karte za Gou jer smo resili da ne ostanemo u Delhiju kad vec ne mozemo nazad u Sangaj. Iako su nam materijalne rezerve vec pri kraju mi cemo rizikovati. Bolje skromno letovanje nego zagusljivi Delhi.
Tadz Mahal mi nije bio sudjen ovog puta. Ozdravila sam u cetvrtak a Tadz ne radi petkom, a u subotu poravac Goa.
Dan zavrsavamo uz picu i pivo i jos jedan krug po Konati skveru, centralni deo Delhija i jedino sredjeno mesto.

GOA

I jos jedan let avionom, oko dva sata jedan od gorih. Okruzeni smo decom koja vriste i placu, posluzenje se placa, a na kraju zastrasujuce turbulencije. Ipak slecemo bezbedno i vec mogu da osetim morski vazduh. Ipak, ceka nas jos put do Arambol plaze koji je jos oko sat vremena u kombiju po mraku kroz palmare, nista se ne vidi. A onda konacno stizemo na ivici strpljenja u nase selo Arambol i uzimamo sobu na prvom mestu kod fantasticnog debelog Santane sa kim se sprijateljimo na prvi pogled. Tu smo mogli i da odahnemo jer je cena super ciste sobe sa friziderom i verandom svega nekih 5 evra, sto znaci da cemo sa nasih preostalih 200 moci da prezivimo, jos kad smo uzeli i motor za isto toliko para dnevno i shvatili koliko je sve jeftino, mogli smo potpuno da se opustimo i uzivamo u nasoj crkavici koja je ovde i vise nego dovoljna za piva, restorane, pica i naravno djindjuve.

DANI NA NASOJ PLAZI
su bili potpuno opustanje i izlezavanje, suprotnost onome sto smo preziveli pre samo dve delje. Plaza je velika, pesak zuckast, na sve strane kerovi, poprilicno podjubreno ( cari Indije ), tu se prosetaju i svete krave, poneko svinjce i dosadni prodavci nakita, dvd-jeva i svega moguceg.
More je talasasto i u njemu nema opustanja inace ode ti u okean. Spasioci budno prate desavanja u vodi a indijske porodice se odusevljeno potapaju obuceni u plicaku, neki od njih po prvi put na moru.
Svugde vlada mir i opustenost, radi se joga, ispijaju se piva i frucka se po plazi. Onda prvi obrok, pile tika masala, pa onda i poneka votka ( Rusa ima najvise pa se bez votke prosto ne moze ), pa popodnevna dremka, pa opet plazica, pa Nedja malo igra odbojku ( dok se nije posvadjao ) pa onda opet klopica, uvek pitanje, a sta jesti sad? I tako lezerno i opusteno prolaze rajski dani na Arambol plazi.
Inace, sezona pocinje tek u Novembru tako da je Oktobar poprilicno praznjikav, sto i nije tako lose, sve je mnogo jeftinije, nigde guzve, opet ima ljudi ali taman toliko koliko treba da se ne osecas usamljleno. Kazu da u sezoni bude velika guzva i svugde bauljaju pijani Rusi sa flasama fenija ( lokalno pice, najjeftinije ). Tada i cene soba skacu, teze se nalazi smestaj i tako dalje.
Nas Santana je super, to je jedna manja familija koja je od gornjeg sprata napravila tri sobe za izdavanje, oni zive dole. Svako vece uredno se mole i pevaju ( Goa je bila portugalska kolonija pa su Goani hriscani ) i uvek su prijatni sa nama. Osecamo se kao da smo im gosti a ne musterije.

DANI NA MOTORU I LUTANJE PO GOI
su sastavni deo ovog neverovatnog putovanja...gde li smo sad na mapi?
Obisli smo celu Gou motorom, najeli se prasine, jurili nas policajci jer nismo nosili kacige(sva sreca mito je u Aziji vise nego dobrodosao ), pili piva sa starim hipicima i bivsim narkomanima, rokerima, bajkerima i s kim sve ne. Od svega cu izdvojiti selo bez plaze u kome vlada anarhija, Chapora, gde su svi na ulicama i da ne ulazim u detalje zbog roditelja.
Plaze sa zurkama su prilicno mrtve jer sezona jos nije pocela. Uhvatili smo jednu zurku koja nije bila bas najbolja, i to je to. Ipak najvise uzivamo na nasoj Arambol plazi.

Vreme nas je prilicno posluzilo tih deset dana od kojih je dva tri bilo prava monsunska provala oblaka. Da bude jos veselije, jednom prilikom smo se iz Chapore nocu vracali po monsunu...usput stajuci da pitamo gde nam je plaza jer se i to ne nalazi bas najlakse. Ali sreca prati hrabre pa su se sve dogodovstine uvek zavrsavale pozitivno.

Povratak sa Goe je bio mnogo bolji nego dolazak, a poslednju noc u Delhiju provodimo sa Srbima koje srecemo na ulici, Bosancem hare krisna koji je pobegao od rata i jos jednim dugokosim momkom. Pijemo pivo krisom jer je u Delhiju to zadovoljstvo zabranjeno i pricamo o nasem putovanju, Indiji, Srbiji, Sangaju...

Nakon svega ovoga, najludjeg putovanja do sada, po prvi put sam srecna sto se vracam u Sangaj i jedva cekam da se opustim u komforu svog doma...

---