Put Goa-Hampi

---

Postojalo je vishe nachina da od Goe stignemo do Hampija, a mi smo se, naravno odluchili za najjeftiniji.
Lokalni autobus je Indijska verzija MilanTursa na relaciji Divcibare Beograd preko Mionice. Staje na svakoj banderi, ljudi (ono shto su kod nas nashi seljaci iz shumadije to su ovi ovde) ulaze, izlaze, unose ogromne pakete u kojima se, sudeci po mirisu nalazi poluraspala riba ili slichno. Sa njima ulaze i rojevi komaraca koji kao prilog jelu najvishe vole autan, pa su nas onako izmazane u isti izujedali ko dete lizalicu. O pish pauzama i kafanama kraj puta gde smo se zaustavljali samo mi i vozachi kamiona, prichacemo neki drugi put, sada su secanja josh sveza i suvishe bolna. Autobus je slichan onom iz "Ko to tamo perva" samo sa loshijim amortizerima, shto posebno ne prija, kada dodjemo do delova puta na kojima je asfalt (uglavnom smo ishli makadamom) jer su svuda ogromne rupchage a u svakom selu ima 20tak lezecih policajaca na kojima maistor ne smanjuje brzinu. Prozori se nemogu zatvoriti pa smo se smrzli na +30 sa sve duksevima i pokrivachima. Vishe puta smo izletali sa puta jer Indici voze ko kreteni i mnogo vole da se trkaju shtop ce posebno doci do izrazaja kada budemo ishli iz Hampija za Hajderabad (naravno da smo povucheni dobrim iskustvo izabralo opet ovo prevozno sredstvo), kada smo se nekih sat vremena trkali sa josh dva autobusa, dok su sva troica drzali sirenu pritisnutu sve vreme. Mi smo se shcucurili ispod sedishta, slavili dekijev rodjendan, indici su se radovali i smejali....

---