Sve je dobro što se dobro svrši. Ili započne?

---

Posle tačno 8 meseci vraćam se rodnoj grudi. Slećem na aerodrom u Frankfurtu i tačno sat ipo vremena pešačim sa jednog gejta na drugi, odakle za nekoliko sati letim za Budimpeštu. Sat ipo? Ovo nije aerodrom, ovo je čitav grad, ničija zemlja prepuna ljudi u potpunoj panici jer se plaše da će propustiti sledeći let za ko zna koji deo planete.

Sedam da pojedem sendvič i popijem kafu i obuzme me zadovoljstvo. Ne jer sam dala za sendvič 10 evra, već jer mi ti ukusi preplavljuju usta i telo. I shvatim. Nisam pojela tako dobar sendvič, niti popila tako dobru kafu skoro godinu dana. A odakle sam sletela? Iz Kolumbije, zemlje kafe i najviše vrsti voća i povrća na svetu. Kakva tuga! Odjednom sva ta kafa u mom koferu zbog koje sam za malo prešla dozvoljene kilograme, potpuno gubi vrednost, miris, ukus. U Kolumbiji je hrana previše zdrava, skoro da se ne koriste začini, sve je kuvano i bezukusno.

Previše zdravlja za nekoga ko je odrastao na sarmi. Kolonizacija, tlačenje naroda, krađe, pokoravanja, sve je to učinilo svoje. Nakon toliko vekova Kolumbija se i dalje oseća kao zemlja niže vrednosti sa svim svojim resursima. Zemlja neverovatnih prirodnih bogatstava, zemlja koja se za ceo jedan ljudski život ne može čitava obići, zemlja kafe, esmeraldi, zlata, banana i toliko drugih voća i povrća i dalje u sebi nosi neki osećaj inferiornosti. To se čak oseća i u jeziku. Mnogo su finiji od Španaca, koji su za Kolumbijce kao neki neandertalci jer se izražavaju prostački. Kolumbijac ne psuje. Barem ne mnogo. Koristi hvala i molim vas, ali ne toliko koliko neko iz Bolivije ili Meksika. Meksikanci ne govore molim (perdon) već „mande“, što bi bukvalno bilo prevedeno kao „naredi“. Kolumbijac ne koristi imperative, jer ko će kolonizatoru da zapovedi nešto. Ko bi rekao da vek za vekom nosi toliko tereta koje kao u igrama bez granica prebacuje na sledeće naraštaje? Kada hoćeš da ti neko nešto da, doda ili proda ne upotrebljavaš ove reči, već pitaš da ti poklone to nešto što želiš, što u mnogo slučajeva platiš. Kroz jezik vidimo i uticaj severno-američke kulture. Gomila ljudi se zove Jessika, Jason, Michael, Gina i ništa od ovoga se ne čita kako bi se na primer u Španiji pročitalo (skoro kao po Vuku), već se čita kao što bi se pročitalo na engleskom. Farmerice nisu vaqueros kao u Španiji, već jeans. Koliko je neverovatan uticaj Amerikanca svuda u svetu. Opireš se onome ko te pokorava i krade, a na kraju govoriš njihovim jezikom. Umesto da imaju neke reči koje su ostale od domorodaca, oni su usvojili engleske reči. I onda se pitam zašto ja ne govorim turski umesto srpskog. Kako smo mi opstali toliko vekova? Možda tajna leži i u balknaskom ponosu koji nas je nekada davno održao, a sada nam samo šteti. Naravno da smo mi bili mnogo organizovaniji i ujedinjeniji kao narod, dok su oni bili rasuta plemena, koja su govorila različitim jezicima. Kolumbijci duguju mnogo Amerikancima, jer su im oni pomogli u konačnom okršaju sa čuvenim Eskobarom od kada se situacija u zemlji značajno promenila.

A kako danas izgleda zemlja koju svi zamišljaju kao divlji zapad, kao zemlju u kojoj umesto ptica leti kokain? Pa vrlo slično Srbiji. Mogla bih do sutra da nabrajam razlike, ali na kraju nekako se svede na to da smo zapravo vrlo slični. Problemi kroz koje smo prošli su vrlo različiti, ali su na kraju posledice skoro iste. Američki san, san o stabilnosti, promenama, redovi za vize, odbijanja, opet redovi za vize. Ova Nemačka u kojoj sada čekam sledeći avion, nama je mnogo dalja od Kolumbije. I onda sam se zapitala u jednom trenutku da li sam normalna i koji se đavo ja tamo vraćam, idem iz jednog sranja u drugo. Da izvinete. J Ali lepo je to objasnila jedna od direktorki u novoj školi u kojoj ću raditi sledeće školske godine. Rekla mi je: „Neko iz Srbije ide u Nemačku, Francusku, Italiju, šta ti radiš u Kolumbiji?“, a zatim je i sama donela zaključak: „Ali super! Vidi se da nisi baš normalna, što znači da ćeš se odlično uklopiti ovde! Dobrodošla!“, što mi je naravno istog trenutka izmamilo osmeh i dalo mi sigurnost da će sve biti u redu!

Trenutna kolumbijska vlada je u pregovorima sa mnogim kolumbijskim organizacijama koje su od strane skoro svih zemalja u svetu priznate kao tetorističke organizacije. FARC je nastao kao organizacija koja ima ideje marksizma i socijalizma iliti Robina Huda. Problem je što je kolumbijski Robin Hud postao mnogo jak, naoružan i zavistan od kokaina. Ali se oni i dalje bore protiv vlade misleći da čine dobro. Naoružani do zuba, čine da mnogi delovi Kolumbije i dalje budu neprohodni. Tako vam se može desiti da vam se na putu pojave tipovi na motorima i kažu da se vratite odakle ste došli, pri čemu vi ni ne pitate zašto, samo se okrenete i nedozvoljenom brzinom se udaljite. Ali da se razumemo, zna se gde se ne ide, zna se gde su ti putevi. Isto tako u Bogoti, zna se na kojoj stanici ne silazite, zna se gde nećete da živite i gde ćete da izlazite. I no pasa nada, ili skoro da se ništa neće desiti. Da, priđu vam i uzmu telefon, ali to može da se desi bilo gde. Zato ja imam najgori telefon na svetu. I no pasa nada. Ijao da se ne ureknem sad! A šta tačno FARC radi? Kidnapuje poznate ljude, da se na taj način obračuna sa vladom. Kidnapovanja više nema toliko, jer kao što sam rekla, stvari su malo više pod kontrolom. Trenutno je na snazi kampanja „Svi za mir”, koja je apel svima da, a posebno FARCu, paramilitarcima i ELNu da smire strasti i da ostave ljude na miru. Ideja koju su nekada davno, 1964. godine kada su nastali imali, već je odavno izbledela ili čak potpuno nestala. Održavaju se zahvaljujući kokainu, kada nestane koke, nestaće i oni. Amerikanci su avionima prskali delove za koje se zna da ima ove tako profitabilne biljke, ali nisu uspeli sve da unište. Ameri i vlada napadaju koku, a FARC napada obično stanovništvo.

Pošto sam sve vreme bila među bogatima, toliko bogatima, da moj mozak ne može da shvati da neko može da ima tolike količine novca i telohranitelje, želela sam da vidim drugu stranu medalje. Učlanila sam se u organizaciju „Un techo para mi pais” (Jedan krov za moju zemlju) koja gradi kuće za siromašne i želi da iste te siromašne edukuje. I tako otišla na vikend da se bavim građevinom, kojoj sam tako naklonjena. J Nas 8 je za tri dana sklopilo kuću, koja iz fabrike dođe u delovima. Kuća je od drveta, ali nekog zaštićenog i može da traje 8 godina, ako se pravilno održava. Ideja organizacije je da u toku tih 8 godina edukuje ljude, tako da oni u međuvremenu shvate da mogu sami da se izdržavaju, organizacija im pomaže da sa dobrim biznis planom otvore nešto svoje, da započnu neki posao. S obzirom na to da građevina ipak nije za mene, nije da joj nisam dala priliku, to je bio jedini put da sam gradila. Ali sam sa organizacijom pokušala da vidim da li je moguća promena jednog mentaliteta i društva koje živi od danas do sutra. Sizifov je to posao. Pokušavaš da nekoga, ko ne zna šta će sutra da jede, ubediš da može da misli na to šta će biti za mesec dana i ubeđuješ ih da će sigurno biti živi. Postoji podatak da svaki dan u Bogotu dođe 100 izbeglica. To su ljudi kojima FARC preti i ako ne krenu istog trenutka, biće ubijeni sigurno. Bogota nenormalno raste. I ti ljudi koji dođu, nemaju nikakav plan, odu u planinu i u nelegalizovanim delovima grada izgradi sebi ognjište od materijala koje nađe, što su uglavnom konzerve i najlon. To se desilo porodici kojoj smo i mi sagradili kućicu (za tu kućicu je trebalo poravnati zemljište u planini, iskopati duboke rupe i ubaciti debla). Živeli su blizu Medeljina (drugi najvažniji grad Kolumbije koji ja od milošte poredim sa Novim Sadom) na nečijoj vikendici koju su čuvali i na kojoj su gajili voćke i povrćke koje su jeli. Dakle imali su najbitnije, krov nad glavom i hranu. U to selo su u isto vreme došli paramilitarci i FARC i FARC ih je optužio za izdaju jer ih nisu obavestili da su došli i ovi drugi. Čoveka su pokušali da ubiju, ranili su ga, nakon čega je cela porodica uspela da pobegne. Zatim je cela familija sa istim prezimenom dobila preteća pisma, pri čemu su svi bili primorani da pobegnu istog trenutka i sreću potraže u prestonici koja ih svojim planinama prima kao u naručje. Doduše u konzerve, bez struje i vode, ali i to je bolje od hladnog betona. I onda pre dve nedelje saznam da je njihova ćerka trudna. Ćerka koja nema više od 15 godina, a verovatno ima 13. Shvatim da je ona bila trudna dok smo mi bili tamo i gradili, a ja je gledala kao dete. Što i jeste. I to dete sa svojim detetom nikada neće izaći iz tog najlona. Ova nevladina organizacija se trudi da digne svest o mnogim stvarima, da pomogne, legalizuje kraj, uvede struju i vodu, ali nije lako. Sizif polako napreduje sa svojim kamenom, ali se kamen uvek barem malo vrati unazad.

A sa druge strane u Kolumbiji je razvijen turizam plastičnih operacija, operacija na očima i zubni turizam. Na primer operacija na očima, skidanje dioptrije u Evropi košta po oku 1000 evra, a u Kolumbiji 1000 dolara za oba oka. Devojke sa severa zemlje posebno iz Barankilje i iz Medeljina su opterećene izgledom. Žele ogromne grudi i zadnjice. U Medeljinu ta kultura potiče od narkotrafikanata, jer je san mnogih devojaka bio da se udaju za jednog. I onda da bi pobile konkurenciju, počele su da se operišu. Tako je i danas. Odete u Medeljin i devojke su užasne, konkurencija i zavist se osećaju u vazduhu, u diskoteci su bezobrazne, namerno te gaze i guraju, u fazonu su: „Mala beži odavde, ovo je moja teritorija!“ Briga mene za vaše lažne sise! U školi sam radila sa jednom učiteljicom koja ima 27 godina, iz Barankilje je, već je uradila botoks, liposukciju i pre mesec dana je imala operaciju gde su joj isekli stomak da manje jede i brzo smrša. Naravno već joj je u planu stavljanje sisa, što tata želi da joj pokloni, a ujak, zubar, će joj smanjiti obraze. Naravno da nisu sve devojke takve. Ali da, sve maštaju o oblinama. U prodavnicama lutke imaju ogromne grudi i trćaste zadnjice. To je mentalitet određenih delova ove divne zemlje koji se lako poredi sa mentalitetom beogradskih splavova i sponzora.

Latino muškarac je posebna priča. Šta zamišljate? Mačo muškarca koji čuva svoju ženu i brine o njoj? Pa da, ali njega treba čuvati više nego što će on čuvati vas. Latino muškarac je vrlo osetljiv i nežan. Vrlo je zavistan od žene. Kad je sa ženom, ništa više na svetu ne postoji. Žena je važnija od drugara, sa njom se sve radi i očekuje se od nje mnogo. Ako imate dečka, prijatelji, sa kojima više nećete mnogo da razgovarate, prvo će vas pitati kako vam je dečko, pa onda kako ste vi. Kad imate dečka kao da ste udati, ne zovu vas više nigde, ako vas zovu, oboje ste pozvani, kao da ste se vezali pupčanom vrpcom. I da, znam da ćete sada prepoznati mnoge parove koje poznajete u Srbiji, ali je ovde sve to naglašenije. U vezi žena je muškarac. I sve je drama. Kad oni sami kažu da su kao tv novela! Tako vrlo često viđate parove koji se u sred autobusa ljube, grle, jako vole, a onda posle 10 minuta kreće dranje, plakanje, tuča, vrištanje, pa onda mirenje. Tv novela u direktnom prenosu, čisto da vam gradski prevoz bude zanimljiviji. Ako izađete u grad sa celim društvom i naravno dečkom, zaboravite na to da ćete sa nekim igrati, osim sa svojim dečkom. Naravno, vaš dečko sigurno bolje igra od vas, tako da nema brige. Ali na sebe je stavio super lepak, tako da neka vam je sa srećom ako ste navikli na Balkance! Zapravo vam se možda i svidi. Mada ćete se možda zbuniti kada uhvatite sebe kako se ponašate kao muškarac u vezi. Ovom prilikom želim da apelujem na Novosađane da počnu da se muvaju. Dakle ne da se gledaju, da se muvaju! Nije ništa strašno, majke mi.

I posle svih tih razlika i priča koje su nam kao špansko selo, meni su više puta rekli da sam više Kolumbijka nego mnoge Kolumbijke, pričam španski, igram salsu i regeton, odrasla sam uz tv novele koje su sigurno odradile svoje, uz nestanke struje, čekanje u redovima za mleko, ulje i hleb, vize, ratove i razne druge probleme, što nas na kraju dovede do zaključka da ipak nismo toliko različiti, mi i ti Kolumbijci, za koje mislimo da žive po šumama, u kartonskim kutijama naoružani do zuba.

---