Bogota

---

Bogota. Kako opisati grad koji ima preko 8 miliona stanovnika, što će reći, više nego cela Srbija?

Kako se uopšte opisuje grad? Siguran, nesiguran, veliki, mali, lep, bogat, prljav, našminkan, prepotentan, čudan. Hm... Šta li je ono što opisuje glavni grad Kolumbije? Bogota funkcioniše drugačuje od mnogih evropskih gradova. Svi nekako uvek prvo hoćemo da idemo u centar grada, da vidimo ono tipično što ima da nam pruži, da kroz centar grada prodremo u njegovu srž, da zađemo duboko u njegova pluća i oslušnemo kako diše. Paaa... Ne znam da li se to baš može reći i za ovaj grad. Ako odete do centra, nemate baš predstavu toga kako se ovde živi i vrlo lako možete steći pogrešan utisak o gradu u kome živi jedna ipo Srbija. Centar je prljav, ne, ne, bolje reći štrokav, pun beskućnika, vrlo nesiguran, oseća se urin na sve strane. Ali s druge strane je vrlo lep. Kakva kontradiktornost, ali je zaista tako. Srž grada je Kandelarija, zona puna tipičnih, šarenih kućica, muzeja, alternativnih pozorišta, univerziteta. Prelepa arhitektura, bezbroj uličica koje se strmoglavo penju u nedogled i teraju vas da se brzo zadišete, a onda se strmoglavo spuštaju, dok se vi divite bojama kuća pokušavajući da dođete do daha. Beskućnici i turisti caruju ulicama. Svakako je centar grada nezaobilazan, jer ostavlja snažan utisak. Bogoćani i kažu da pre 10 godina u centar grada nije moglo ni da se proviri, sada je policija na sve strane i uliva vam osećaj sigurnosti. Barem donekle. Policajci su mladi, svi izgledaju kao da imaju 18 godina, neki su naoružani do zuba, ali većina zapravo izgleda kao da ćeš ti pre njima pomoći nego oni tebi. To su uglaavnom dečica na odsluženju vojnog roka. Uprkos njihovom neobećavajućem, slabašnom izgledu, bezbednost grada je mnogo veća nego nekada.

Grad je podeljen na sever i jug, nema imena ulica, ali su zato ulice obeležene brojevima. Brojevi se računaju od podnožja planine, iz centra grada i planine su glavna orijentacija. Monserate se nalazi na vrhu planine, prelepa crkvica do koje se dolazi žičarom, koja je na 3500m nadmorske visine. Dakle od podnožja planine kreće centar i kreće brojenje ulica. Još uvek se nisam uhodala u sistem, jer i nije baš tako jednostavno. Kada su dodavali ulice, da ne bi menjali sve brojeve, dodali bi samo 12a, 12b, 12c. Jako su ponosni na ovaj sistem, koji ne pomaže baš uvek. I daleko od toga da su ulice paralelne, sve je u haosu. Pa kao draga nam prestonica!

Kao što sam već pomenula, na severu žive bogati, vrlo je tiho, nema nigde nikoga na ulicama, zgrade se gordo uzdižu i prepotentno motre na prolaznike. Svaka zgrada ima portira. Kuće su niske i ne izgledaju bogato, ali onda kada uđete u jednu zapitate se kako izgled može toliko da vara i da li ste ušli zaista u kuću ispred koje ste malo čas stajali. Veličina iznutra je neverovatna. Optička varka. Mislim da su arhitekte morale da budu posebno inteligentne, jer im je verovatno i bio cilj da ne odaju svoje dobrostojeće klijente. Ovde je opasno biti bogat. Pre 20 godina, u vreme Pabla Eskobara bilo je sasvim normalno biti otet. Otac jednog druga je bio otet dva puta. Nisu mu fizički naudili, samo su ga naterali da završi neki inžinjerski projekat za njih, da plati i pustili su ga. Ali dešavale su se naravno i mnogo gore stvari. Strah se oseća, može da se namiriše. Lebdi i prenosi se na mlađe generacije. Osećaj konstantne nesigurnosti, koji parališe ljude. Samo što je njihov strah drugačiji, meni nedokučiv, jer su oni rođeni sa tim i tako su odrastali. Jedna devojčica u školi mi je rekla da nikako ne smem da izađem na ulicu, niti da pričam sa bilo kim. A ja samo mislim da je to nekako tužno, da se toliko boje, jer taj strah proističe iz neke realnosti koja seže daleko u prošlost, realnosti koja istoj toj prošlosti i pripada, koja nema nikakve veze sa sadašnjošću. Roditelji vrlo svesno i čvrsto prenose na svoje potomke ovo osećanje. Ja se osećam poprilično sigurno, mada na sebi nemam zlato, imam najgori mogući mobilni telefon i ne idem u opasne zone sama. Zapravo... Juče sam bila sama. Mama ne čitaj ovo! 😊 Treba biti pažljiv, ali nemam osećaj da se treba traumirati. Pretpostavljam da je jug ipak druga priča, ali o planinama i siromašnima sledećom prilikom.

Ulica 100 (calle 100) je veoma važna, velike poslovne, moderne zgrade protežu se u nedogled, ljudi u odelima žure na sve strane, atmosfera je zahuktala i oko 6 popodne je gotovo nemoguće ući u gradski prevoz. Još jedna važna zona na severu je ulica 85, takozvana Zona Rosa ili Zona T gde se izlazi i gde se sve dešava. Ko zna koliko klubova, restorana, barova, diskoteka koje vam šire ruke u nadi da ćete baš njihov podijum izabrati da zaigrate. Provod je zagarantovan. Da bi se održala ekskluzivna atmosfera i da ne bi mogao bilo ko da uđe, ulaz se uglavnom plaća. Izlasci su vrlo skupi, ali i vredni svake pare. Kada ste poslednji put videli da ceo klub đuska, da su svi na nogama, da gori, kao što bi rekao moj bivši kolega MIlan? E pa ovde muškarci đuskaju više nego devojke! Eto mog šoka broj 2. Muškarci igraju!!! Šta? Da, da, muškarci igraju!!! Salsu, regeton, sve. You name it, they dance it! Ali samo latino plesove. Kada treba zaigrati uz neku elektroniku gube se i kažu kako to nije muzika. Jako drže do latino plesova, potcenjujući sve što ne podpada u tu kategoriju, uglavnom jer ne znaju šta da rade sa kukovima. 😊 Sve se zatvara u 2, eventualno u 3 i zakon se zaista poštuje radi bezbednosti. Kući se vraća taksijem, u svakom klubu je jedna osoba zadužena za obezbeđivanje taksija osobama koje iz istog izađu, tako da zapišu tvoje ime i broj tablice. U prošlosti se svašta dešavalo u taksijima, sada su taksiji poprilično bezbedni i nisu skupi.

No, vratimo se slavljenju Bogote. Šta još utiče na ugodan život pojedinca u jednom velikom gradu? Svakako prevoz. Zove se Transmilenio, u pitanju su gradski autobusi, dupli, nekada čak i trodupli, postoje odvojene trake samo za ove autobuse, tako da oni ne ulaze u užasne saobraćajne gužve. Autobusi su bolji i brži nego Beogradski, međutim grad nije baš najsrećnije povezan, tako da u najvećem broju slučajeva mora da se preseda, nekada se ni ne može stići autobusom. Ali zato postoje manji autobusi, nezavisnih prevoznika, koje možete na ulici zaustaviti kao taksi, isto tako kad izlazite samo mu kažete gde hoćete da vam stane. Mali su, neka kombinacija kombija i autobusa. Nikada ne znate da li će vam naići, ali stanete na ulicu, pa možda vas ubode.

Šok broj 3. Cene. Ono kad krenete u beli svet, misleći da idete u zemlju trećeg sveta sa vrlo malo para u džepu u nadi da će vam potrajati barem mesec dana. Oooo kakve li obmane! Valuta je pezos i za 1 dolar dobijete 1700 pezosa. Još uvek se gubim sa hiljadama, misleći da imam jako puno para. 😊 Nešto košta kao kod nas, nešto je skuplje. Na primer sada samo sobu u nenameštenom stanu plaćam 170 dolara, bez troškova. Spavam na nekom čudnom, prljavom dušeku, jer odbijam da kupim krevet. Stanovi uglavnom dolaze nenamešteni uz ugovor na godinu dana. Minimalna plata je 300 dolara. Hleb je jako ukusan, skoro duplo skuplji nego kod nas, ali i manji. Ček, koliko košta leba sada u Srbiji? Malo sam se izgubila sa cenama. Mleko najjeftinije košta kao kod nas, ali u kesi i može da traje jako dugo, kao i hleb, što me navodi na pomisao da je su puni hemikalija. Hm... Previše su i ukusni. Ali o hrani nešto kasnije. Vratimo se cenama. Najskuplja je kozmetika. Za mnoge stvari morate da izdvojite i duplo više nego kod nas. Na primer krema za ruke postoji samo Niveina i košta 600 dinara, kada bi se prebacilo u dinare. Mala nivea soft. Šta mislite? 800 dinara!!! 800!!! A ja krenula u nadi da ću svu kozmetiku ovde kupiti. Pa, bolelo je, videti te cene stegle su mi srce. Žalila sam se dugo nad svojom sudbinom, dok nisam shvatila da je vreme pomiriti se sa cenama i prosto ne mazati ruke. Mama ŠALJI PAKET! Luksuz je imati kožu kao bebina guza. Privilegija je valjda onih što žive na severu. Ja sam i dalje na istoku.

Hrana. Nisam još bila u zemlji gde se jede toliko slatkiša. Fascinirana sam tim kombinacijama. Moj tata bi ovde uživao. Na ulici prodaju džem od ko zna koje voćke sa sirom! Sa sirom! Sir postoji samo u jednom obliku i teksture je kao guma, ne da sam ikada probala gumu, ali znate već na šta mislim. Svakim danom sve više plačem za jogurtom. Ovde se pije Kumis koji je sladak i ukusan, ali ivini Kumisu, nisi Balans! U jednom trenutku sam mislila da ću se pretvoriti u avokado, sada zapravo mislim da ću biti jedno veliko zrno pirinča. Ili pasulja. Jedno od ta dva. Pirinač će početi da mi izlazi kroz uši i nos. Počeću kao u onoj Twix reklami da izgovaram pirinač na svakom koraku ili bolje rečeno ARROZ. U školi je za ručak bukvalno svaki dan. Kao i svaka siromašna zemlja, ugljeni hidrati se konzumiraju u preteranim količinama i isti ti ugljeni hidrati su mi se već zalepili za telo. Sarmo gde si?! Ajvaru!!! Mama ŠALJI PAKET! Ko mi kriv što sam otišla u beli beli svet, mogla sam fino kao neki bliže, pa da dobijam pakete autobusom. 😊 Prozvani će se prepoznati. Dakle ugljeni hidrati, slatkiši i ugljeni hidrati. A onda još malo slatkiša. Neko bi rekao carstvo za mene, ali... Ne i za moju kandidicu. Evo jednog vrlo slikovitog primera. Za svečani Božićni ručak u školi imali smo, pogodite šta! Pirinač naravno, ali bio je sladak jer je napravljen u kokosovom mleku, govedinu sa nekim slatkim sosom i salatu sa kupusom, paradajzom, mangom i jagodama. Gledate taj tanjir i izgleda vam sve normalno, a onda počnete da jedete i zapitate se ko je tu u stvari lud. Ali što se tiče voća i povrća, Kolumbija ima savršenu klimu za uzgajanje apsolutno svega, tako da ne možete ni zamisliti šta sve ovde raste. Samo mi nije baš jasno zašto ga više ne jedu. Banana za prženje ima dve vrste, slađe žute i zelene od kojih se pravi patacon, što je smrvljena banana i ispržena u ulju. Zatim čitav niz voća. Za sada su mi omiljeni mango, pitaya iliti dragon fruit, koji savršeno leči mamurluk, papaja neverovatne veličine i prelepe boje, granadilla koja ne postoji nigde drugde u svetu. Vrlo je sluzava. Zatim guanabana. Gu šta? Banana? Ne, ne guanabana. Teksture kao mleko. Mmm... Ide mi voda sada na usta! Od većine voća može samo da se pravi sok, u mleku ili vodi. Piju mnogo sokova, u školi svaki dan imam jednu vrstu za užinu, pa zatim drugu za ručak. Na ulici se prodaju sveži sokovi na svakom koraku i divni su. Jedna od opsesija ovog naroda je ovas. Osimnu obliku pahuljica i samleven, postoji i u obliku soka, zapravo je kao mleko, sva dečica se u školi gade, meni se lično sviđa. Ne znam s čime bih ga uporedila. Najpopularniji slatkiš je arequipe, koji isto tako ne znam s čime da uporedim, možda je najbliži karamelu. U sve ga guraju, čak i u sir! Što i nije neko iznenađenje s obzirom na to kakve sve kombinacije jedu. Kafa. Pa isto kao i kokain, sve najbolje se izvozi i samo ono najgore ostaje u zemlji. Navukla sam se na Juan Valdez, koji je kao kolumbijski Sturbucks. Kafa je odlična, jako ukusna, mada kada sam bila na farmi kafe, sa vodičem, pokazali su nam na šta liči kafa koja se pije u ovom lancu kafea i da se veliki procenat te loše kafe nalazi u onome što sam ja nazivala rajem kada bih otišla sebe da častim preskupom kafom Juana Valdeza. O tuge li! To saznanje me je razočaralo, ali ne i ubedilo da više ne idem tamo. Danas sam tamo popila kafu sa ukusom Bejlisa! MIla, prijatelju, znam da ćeš ti posebno imati sada reakciju na ovo što si upravo pročitala. 😊 Još jedna od čudnih stvari je panela. To je kao šećer. U velikim tvrdim kockama se skuva i otopi u proključaloj vodi i onda se u toj vodi spremi kafa. Jako ukusno, da neki poseban šmek. Meso je sumnjivog porekla. Mislim da je Kendra pre neki dan kupila ražnjiće od psa. Možda je i bio pacov u pitanju. Ko će ga znati, uglavnom mrtav pacov je vrlo brzo završio u kanti, jer nam je taj miris (čitaj smrad) svojom opojnošću zabranio da tu mesinu, privlačnu na oko, poklonimo prosjaku. Mislim da smo mu spasili život time što smo ga ostavili gladnim. Do sutra bih mogla da nabrajam poslastice, i sve bi bile slatke. A da i pečeni kokos! I oblea koja je kao oblanda sa prelivima. Dođite pa probajte, ne smarajte da nabrajam! 😉

Klima. Možda je to prvo trebalo da kažem. Pun stomak je ipak važniji. Klima je takva, da bi bilo najbolje da japanska moda vucaranja kofera sa sobom umesto torbice dođe i u ove krajeve sveta, jer ako krenete iz kuće i ne planirate da se vraćate nekoliko sati, bolje ponesite ceo orman. Najverovatnije će vam trebati kabanica i gumene čizme, a onda ćete se malo skidati do majice sa kratkim rukavima, da biste onda navlačili džemper i jaknu i šal i sve! Dakle varira od 15 do 28 stepeni. Trebalo bi da bude mnogo hladnije jer smo ipak na 2500m nadmorske visine, ali je zagađenost toliko velika, da je grad relativno topao. Kada sija sunce... Uf, usija ga onako svojski, tako da se brzo mažete kremama, da biste onda malo pokisli. Vlažnost vazduha je velika, veš se nikada ne osuši. Trebalo mi je punih mesec dana da se naviknem na vazduh, brzo bih se zadihala. Ili sam možda samo došla bez kondicije? Pa nisam valjda tolika baba! 😊

I ono što čini jedan grad i vrlo je važno su ljudi. NIšta očekivano. Već sam pisala o ljudima sa severa, smaračima bogatašima. Paaa... Kao Beograd, ništa posebno. Kažu da će da zovu, nikada ne pozovu, jako je teško naći se sa ljudima, jer svi mnogo rade, bude se rano, ležu kasno, grad je ogroman. Naravno da ima odličnih ljudi, ali treba ih tražiti, zagrebati ispod površine prestoničke maske. Ono što mi se sviđa je što su vrlo posvećeni. Posvećeni poslu, školi, fakultetu, jako ozbiljno sve to shvataju i vrlo su zadovoljni onim što rade. Mada mislim da se ljudi nigde ne žale kao kod nas. Ovde su svi studenti jako srećni. Mada kada te tako ošure po džepu, moraš da budeš srećan za sve pare! Ljudi su jako drugačiji u drugim gradovima, ali i o tome u nekom narednom blogu.

I za kraj ciclovia. Nedeljom se sve ulice zatvore i svi voze bicikle. Još uvek nisam kupila jednu, i dalje se razmišljam. To bi svakako značilo probuditi se rano nedeljom. Mmm... Videćemo...

Da me niko nije pitao kakva je Bogota kada se vratim! Ste čuli!? 😊

---