Šok broj 1

---

Prva stvar koja me je šokirala bilo je saznanje o staležima. Na sebi nosite broj, vaš život ima etiketu, kao da ste ga skoro kupili i ne želite da se otarasite kartončića koji nosi ime marke i cenu. Ljudi imaju broj. Staleža su od 1 do 6. Ako ste određenog staleža, onda treba da živite u određenom delu grada, da se družite sa određenim ljudima, da idete u određene škole, da govorite ili ne govorite engleski, da plaćate više ili manje porez, ali i da plaćate manje ili više vodu, gas i struju. Dakle broj vas prati gde god da se okrenete. Država vas je besplatno istetovirala. I najverovatnije nećete tu tetovažu skidati do kraja života. Sve se plaća. Osnovna škola se plaća, srednja škola, fakultet. Ako ste rođeni siromašni, najverovatnije ćete to i ostati. Privatnih osnovnih škola ima oko 70%. Državnih sada ima sve više i više, ali me u mojoj školi upozoravaju da ne postoji dobra državna škola. Buckingham bilingvalna škola u kojoj počinjem da radim je druga najbolja škola u Kolumbiji. Ubrzo saznajem i cenu. 1000 dolara mesečno. Progutam knedlu i nasmejem se. Internacionalna atmosfera, ljudi vrlo kruti i neljubazni, nezainteresovani za još tri strankinje koje su tu došle. Niko ne zna šta tu radimo, niti ih interesuje. Kao da sam zalutala na Dedinje. Bogati žive na severu, siromašni na jugu i u planinama. Saznanje da živimo na istoku ne raduje mnogo moje nove kolege, kiselo se osmehnu. Jedan od prvih komentara je bio da moramo da se preselimo na sever. I da, da moram da se zabavljam sa dečkom sa severa. Čekajte ljudi, pa tek sam stigla, o kakvom zabavljanju na severu pričate! Jako me je to bogatstvo ošamutilo i zbunilo. Gde je ona Južna Amerika o kojoj sam maštala, šta se desilo sa nasmejanim ljudima koje sam očekivala? Šta je sa tim okamenjenim licima?! Zbunjena, čekam da prođe malo vreme i predajem se dečici koja su potpuno nesvesna moje pogubljenosti. Dozvoljavam im da me zasmejavaju, da me grle, da pokušavaju bezuspešno da mi izgovore ime, da se ljute na mene jer ih stoti put pitam za njihovo. Jako su uzbuđeni jer imaju novu učiteljicu. Uče me španski, ne razumeju me ništa kad im pričam na engleskom, a samo na engleskom i smem da im se obraćam. Uskoro shvataju da ipak razumem španski i vrište oduševljeni kada ponovim za njima po neku reč na špankom, a onda trče do drugarice ili druga da im kažu kako sam rekla nešto. Raduju me i vesele, ali i ljute. Deca, kao i sva deca od 6 godina prosto ne mogu da ućute. Vojnički sistem škole im omogućuje zaista dobro obrazovanje, tako da sva moja dečica znaju već da vam nabroje zemlje Južne Amerike, kao i njihove glavne gradove. Uče matematiku na engleskom, pišu sastave na španskom, uče tekvondo u plesove. Sada mi je tek jasno kako su tako dobri igrači. Plesu su posvećeni od prvih naučenih koraka. Neke dovoze šoferi, sa nekom decom dolaze telohranitelji, većina ide školskim autobusom, kao i mi. Autobus nas svako jutro u 5:50 čeka ispred zgrade. Potpuno je normalno da se budite u 4 ujutru za posao. Moje nade da ću se sa narednim poslom naspavati, vrlo su brzo ugušene.

---