Work camp

---

Stizemo u Pombal, mesto sastanka sa ljudima volonterskog kampa. Suplja se ekipa, 14 ljudi iz evrope i sire, i odlazimo u piceriju gde dobro klopamo i tad sam vec bio ubedjen da ce ovo biti pravi oporavak. Vozimo se do mesta gde cemo biti dve nedelje, i sve manje imamo pauza u ragovoru. Vec sutra nas vode na plazu ali voda je suvise hladna i talasi preveliki da bi uopste pokusali nesto vise od brckanja u plicaku. Prvih par dana nismo morali da radimo, a posle ce se pokazati da je u rad koji cemo uraditi vise pro forme. Kao prvo posao nam je besmislen jer smo uzeli jedno mesto na obodu gradica i ocistili ga od korova i granja kao da ne bi poceo pozar, a takvih mesta ima beskonacno. Ali dobro, radimo po 2-3 sata dnevno, kad radimo, posto su nam vikendi slobodni, a ostalo vrema nam je odlicno organizovano pa nas stalno negde vode. Posto je voda suvise hladna u okeanu, napralili su mnogo malih vestackih jezera na maloj recici koja je napravila prelep kanjon. Malo je prepuno ljudi ali uvek se nadje neko zgodno mesto. Jedan dan su nam cak organizovali free climbing, i sad sam se bas nalozio na to, iako je nase penjanje bilo smesno ostavilo je posledice na nasim kolenima. Preko dana nas vode i pokazuju nam sve sto postoji u oklini, imali smo ekskurziju u Fatimu jedno od najvecih hriscanskih svetilista, pravo turisticko mesto, samo hoteli i parking mesta.Kako je vreme prolazilo sve smo se vise zgotivili medjusobno i sedeljke uvece su postajale sve bolje. Imali smo dvoje ljudi koji ne zna se dal bolje sviraju ili pevaju, i na jedno od takvih veceri ce me podsecati moj prvi dred na glavi. Klopa svih dana je bila savrsena, bilo nas je 4 vegeterijanca pasmo uvek imala posebno jelo, a nas kuvar je prvog dana kupio vegeterijanski kuvar i svaki dan je bilo rasturanje, a kad nismo kuci onda se klopa po restoranima sa otvorenim budzetom. Cak se organizacija nije ustrucavala ni da nas napija tako da pare nismo imali gde da trosimo. Poslednjih par dana prolazi sa knedlom u grlu jer smo se bas zblizili sa ljudima, a svi i pored toga sto pricamo ´´vidimo se uskoro´´ znamo da verovatno nikad necemo. Na svu srecu najbolji ljudi su nam u okolini pa ko zna... Ali za kraj su cuvali najbolje tako da predzadnjeg dana putujemo malo dalje do neke pecine gde dobijamo opremu za speleologiju. Nije bilo mnogo strasno iako samo se u nekim trenutcima provlaciali kroz pukotine malo vece od tocka. Kad smo stigli do najdalje hale gasimo sva svetla i javlja se jedan cudan osecej totalnog mraka i tisine a znas da se nalazis negde duboko u zemlji. Kasnije tog dana odlazimo na bazen pa na jahanje konja. To je isto bilo zanimljivo jer nije bilo ono uobiajeno setkanje u krug jer ako hoces dreser ga natera da potrci. Utisak je pokvarilo to sto je jenom konju krenula krv iz usta a oni su rekli da je to normalno, tako da sam svo vreme imao neki teg u zeludcu. I tako je doslo do trenutka rastanka, podelismo se u dve grupe za Porto i za Lisabon, Dusan u grupi za Liasabon a ja za Porto...

---