Male stvari život znače

---

Kolumbija je zemlja velikih rasnih razlika. Izgleda kao da se ceo svet sjatio ovde da napravi najveću mešavinu lica raznih boja i karakteristika. Od crnaca, preko plavih, onih koji bi lako mogli da prođu kao Srbi, Francuzi, Španci, sve do vrlo egzotičnih lica koji nas podsećaju na Maje i Inke, na južnoameričke domoroce. I dalje pokušavam da dokučim identitet svih tih ljudi koji izgledaju tako različito, a svi se identifikuju istom zemljom i u sebi nose isti, jak ponos. Prošlost svoju ne znaju. Svesni su svog izgleda, ali ni ne razmišljaju o genima. Špance nikako ne vole, vide ih kao nekoga ko je došao, sve opljačkao, iskoristio, tlačio ljude, a zatim pobegao ostavljajući pustoš i tugu. To jako osećanje postoji u svima njima i dan danas i ako podsećaju likom na Špance, mogu čak i da se stide zbog te sličnosti. Ismejavaju ih stalno, kažu da ne mogu čak ni da slušaju španski iz Španije, da ih zamori posle 10 minuta. Šteta je što su tolika porodična stabla izgubljena kroz vekove pokušaja da se ova civilizacija izdigne iz blata koje su iz Evrope doneli konkistadori.

I dalje me fascinira sistem obrazovanja. Postoje državne škole, koje se ne plaćaju, ali ako želite da vaše dete ide u školu, možda neće biti mesta u vama najbližoj, pa ćete morati da pešačite dugo do one koja vam je pripala. Za mesto u školi morate da čekate u redovima. Kao kada smo mi 90ih čekali za ulje i šećer. Čak i za prestižne škole novac vam nije jedina ulaznica, potrebno je da imate vezu. Škole se dele na kalendar A i B. B ima američki sistem, tako da je školska godina kao kod nas, počinje u septembru i završava se u junu. To je sistem najboljih, privatnih, internacionalnih i bilingvalnih škola. Kolumbijske škole imaju latinoamerički kalendar, školska godina je počela prošle nedelje i saobraćaj je zbog toga znatno otežan. Sa ovom rečenicom kao da sam ispala sa dnevnika. 😊 Mnoge škole imaju svoje autobuse koji kupe decu. Taj sistem me navodi da sada budem jako zahvalna što sam mogla da idem u školu, što sam mogla besplatno da studiram, bez obzira na sve žalbe na loše studije. opet je nešto, veliki prozor, koji mi je omogućio mnogo toga. Mislimo da nam je sve Bogom dano, a uopšte nije tako. Ima mnogo zemalja gde je obrazovanje, pa čak i samo ono osnovno, privilegije manjine.

Služenje vojnog roka postoji i svaki muškarac mora da ide u vojsku čim završi srednju školu. Odlaganje vojnog roka ne postoji, ali zato postoji kupovina slobode. I ne košta mnogo. Ni jedan bogataš, pa čak i oni iz srednje klase neće dozvoliti da mu dete ide u vojsku. Jako je opasno, jer se nikada ne zna gde će vas poslati. Kolumbija je velika i većina teritorije je u planinama, šumama, mutnim, nenaseljenim mestima, gde se kreće FARC i gde vrlo lako možete biti ubijeni. Vojnici su svuda po gradu, čuvaju bezbednost Bogote, ima ih na svakoj autobuskoj stanici, gde ulaz u stanicu funkcioniše kao ulaz u metro, tako da ga obezbeđuju i vode računa da ne uđe niko ko nema kartu.

Ako dolazite, dogovorite se sa svojim zubima da se ne kvare, jer popravku nećete moći da priuštite. Ali sreća u nesreći je da sam upoznala dobre strane Bogoćana. Svi su želeli da mi pomognu, pošto mi je na licu pisalo u kolikim sam bolovima. U pitanju je bio živac i prosečna cena vađenja živca je 200evra. Stavljanje plombe naravno košta dodatno nekih 60evra. Recimo. Ono što se meni desilo je da me je drugarica poslala kod njenog ujaka, koji me je hitno primio, pregledao, izvadio plombu, stavio lek, dao injekciju protiv bolova i rekao da ako je živac, on ne može da ga izvadi nego moram da idem kod specijaliste za vađenje živca. Ne vade svi zubari živce. Molim? Ne, ne vade. Divan čika zubar nije ništa naplatio jadnoj strankinji, drugarici njegove sestričine. Sledeća faza je bila naći zubara koji vadi živac i pri tom ne košta 1000 evra. Jedna učiteljica me je poslala kod mame jedne učenice, koja mi je naplatila troduplo manje. Veze. Tako funkcioniše ovo društvo. I ne biste verovali koliko su cene drugačije u zavisnosti od toga koga poznajete i da li im se svidite. Cenkajte se do besvesti. Neće se uvrediti ako se ne cenkate, ali će im biti čudno. Čak i profesori kada traže posao, cenkaju se za svoju platu. Tako sada u školi profesori primaju između 1300 i 3000 evra u zavisnosti od svoje moći ubeđivanja. Ljudi ovde moraju da znaju da se prodaju, a da pritom dobro znaju koliko vrede.

Svečano izjavljujem da živim na severu. Sada više bogataši ne mogu da me gledaju ispod oka. Nego se ozare kada čuju u koji sam se deo grada preselila. E kad bi samo znali da se meni više sviđa ona "beda", gde su ljudi na ulicama, šetaju, hrana nije skupa. Na severu je pustoš, nema nigde nikoga, supermarketi su skupi i previše našminkani za jednu Smederevku. 😊 Dajte mi hleba i igara i biću srećna! Ali konačno ne spavam na prljavom dušeku, AIESECu mnogo ti hvala na svim nepogodnostima i nevoljama koje sam imala do sada. Hvala ti što si me bacio u nenamešten stan i dozvolio da spavam gde sam spavala, a onda se nisi ni potrudio da mi pomogneš da nađem drugi stan, nego si mi određene stvari i otežao. S druge strane rećna sam jer sada, više nego ikad, cenim male stvari. Na primer svaki dan grlim svoj krevet, sednem na stolicu, za sto i ne mogu da verujem koliko je dobro sedeti za stolom. A tek jesti za stolom! Kada bih osećala takvu sreću samo zato što sedim za stolom?! Pa nikad! Tako da, svako iskustvo te nauči nečemu novom. Eto u starom stanu sam imala barem toplu vodu i internet, sada nemam ta dva. Život nikada ne prestaje da me iznenađuje i da me uči novim stvarima. 😊 Ujutru, umesto kafe, preporučujem hladan tuš. Sadrži više kofeina, a pri tom je dobar za cirkulaciju.

---